Тина Лепосавић МОЈ СВЕТ – МОЈ ТЕАТАР

Изложба слика, костима и лутака Тине Лепосавић

...Задовољна сам сасвим малом количином стварности...

       Ликовни свет Тине Лепосавић саткан је од невидљивих нити које спајају рад у позоришту и сликарство, игре дводимензионалних слика и тродимензионалних марионета, главних јунака сцене и маргинализованих, напуштених ликова behind the scenes. Јер немогуће је увек изнова постављати живу сценографију са марионетама, како би се продужио утисак целовитости једне представе. Можда је то заправо начин на који Тина Лепосавић и бира да одговори, преносећи позоришне лутке на дводимензионално платно, не губећи притом контекст њихових личних прича. Међусобна преплитања такве ликовне праксе и професионалног рада у позористу допринела су да ова два сегмента Тининог израза буду нераскидиво повезана, проткана и узајамно подстицајна, утемељена на опажању, чулима, материји.

Она осмишљава сопствена решења у грађењу слике, педантно приступа грађењу композиције и искрена је у транспоновању мисаоних слика на платно. Ипак, то никад није подразавање спољног света, неки класични мимезис, већ импресија форме унутарњег бића, светла на позорници и иза ње, боја окупаних снагом, скривених слојева тумачења и суптилне дрскости. Њене теме јесу свет између активног и пасивног - између корисног и искоришћеног бића. Ликови су препуштени једном нестварном простору и универзалном времену, заборављени и објективизирани. Иако се њихова борба своди на жељу за владањем сопственим субјектом, ликови приказани на Тининим сликама заправо су само објекти посматрачеве жеље. На тај начин Тина акцентује систем гледања - посматрања - скопофилије и поенте постојања драмских ликова, како у причи тако и изван ње. Јер, шта се дешава са главним јунаком након што се спусте завесе? У ком окружењу глумац или интерпретатор оставља биће које му је до тог тренутка лично он удахњивао живот? У Тининим сликама, они се налазе у посебној атмосфери Чистилишта, осуђени на чекање. У њему се налазе и сви друге јунаци - одбачени, искоришћени, они који чекају да поново буду рођени, они који чекају на поновно сценско појављивање и објективизирање. У Чистилишту се налазе и јунаци драме Тининог личног живота, њених личних принципа. Тако се већина ликова са њених слика, као што је то слуцај и са луткама, појављују као носиоци универзалног мета језика: Туге, Мисли, Ега и Смрти. Они су заправо њени лајтмотиви, знакови и симболи недореченог.

У том надреалном свету позоришне сцене, у тоталном театру дешавања, заточени су ликови из „неке“ приче, из неке Одисеје или сасвим личне тескобе, који овде добијају могућност за излазак. Јер Тина отвара Магритове прозоре ка небу, пружа могућност заточенима да излаз пронађу у таваници глумишта, у систему ренесансног пода ткз. павименту, у луковима метафизике, на степеништу са велумима. Ни Фрида Кало, ни алегорија Туге нити алегорија Мисли, Ега или Смрти овде нису саме, а ипак комуникација и гест међу учесницима слике сведена је на минимум. Оне су пре у стању контемплативности, тескобе и интровертности, него ли окренуте на групу и припадност. Иако у нелагоди, иако имају начина да изађу на сцену, ипак прихватају да остану овде. Да ли је то њихов једини начин преживе, као субјекти сопствених живота, скривених - behind the scenes? Простор у коме ликови Тине Лепосавић бирају да остану, осликава потпун парадокс забаве: циркус, акробате, марионете, кловнови, грамофон, дворске луде који треба да су главни носиоци атмосфере платна, заправо само појачавају учмалост простора кабареа, сликарског или кројачког атељеа, све просторе јавне забаве. Не може се оспорити ни тумачење транспозиције сликаркиног сна, њеног појављивања у једном броју слика, директним или индиректним сликањем сопственог лика, којим позиционира сопство и одређује саморепрезентацију унутар ове контемплативне средине. Даље, она посебним умећем негује женску аниму, приказујући је увек разоткривених груди – рањиву, приказану тако зарад објекта посматрача, зарад сценске изведбе и нечије забаве. Фројдовски приступ воајеризму који је овде помогао посматрачима да визуелизују, омогућио је женским ликовима да ткз. разоткривањем нечег што је традиционално покривено, сакрију сопствено беспуће. Дуге косе тих ликова, које се често вуку по павименту потврђују ту митолошку одредницу женске тајне чежње, у чешћим случајевима асоцијалности и потребе за слободом. Иако је нечег самотњачког, аскетског у приступу теми коју нам Тина Лепосавић

доноси, мора се констатовати да њена платна носе сензибилан, раскошан и смео колорит који у врло сложеним и добро постављеним композицијама, пружају парадокс савременом живљењу или како је то Питер Брукс истакао: „Ми смо или у свом телу или га имамо, или смо једно са својим телом или од њега отуђени“. Тина нам све то доноси у вечитој плавој фази која није никада довршена, у фази транспозиције снова. У оквиру стваралаштва Тине Лепосавић, рад у позоришту, њена костимографска и луткарска делатност, преплићу се са креативним процесом присутним на сликама и у цртежима, док су праксом откривена решења, препознатљив рукопис и мотиви проналазили пут натраг до позоришта. Може се рећи да ове, наизглед независне области Тининог деловања, чине једну целину која представља истраживање ликовности, сопственог метајезика и света мотива у коме изнова проналази нове подстицаје у свеобухватном процесу креације и игре. На тај начин Тина Лепосавић обухватила је не само сопствено занатско умеће и дуалитет своје професије, већ је указала и на савремене социолошке феномене забаве и уживања у настајању исте - а зарад другог, исто тако провлачећи целокупну феноменологију „међу јавом

и мед сном“, женски принцип, фројдовски воајеризам, маргинализације у контексту сликарског платна, групе и жене. Није ни чудо што су јој књижевне реминисценције управо цитати из драмских комада, попут оног нобеловке Елфриде Јелинек: „Будући да сам сањалица, задовољна сам и сасвим малом количином стварности“. Та наизглед мала количина стварности може нам бити довољна опомена за очување сопственог субјекта у мору непрекидне забаве и целодневног тоталног театра.

историчар уметности Јулија Башић

© 2017-2021 Завичајни музеј Хомоља у Жагубици
Трг Јована Шербановића 5 12320 Жагубица

Free Joomla templates by L.THEME