Миленко Буиша - „Коњи који јуре"

bujsa2Миленко Буиша је запажен по широком спектру интересовања када је у питању феноменолошки аспект слике. Прво, попут осведочених мајстора блиских токовима традиције, он показује склоност за готово све сликарске технике. Подједнако се добро изражава у акварелу, темпери, уљу, цртежу, пастелу. Друго, његове тематске преокупације су такође разнолике. Знамо га као сликара свега онога што скреће пажњу његове знатижеље, као што су мртва природа, пејзажи, фигуралне композиције у којима, неки пут, провејава наглашен епски контекст. Напокон, потврдио се у домену портрета, до недавно значајној форми друштвене уметности.

Тај се вид активности може сматрати саставним делом његове комуникативне природе, отворености и способности да створи контакт са психологијом личности и тиме искаже осећај према човеку, али и стварности која га окружује. Радови му тада постају мерило расположења, па и критичког односа према духу времена у коме живи и као уметник делује. Простор и профил ове изложбе не дозвољавају да се више забавимо сложеном стваралачком природом Миленка Буише. Осврнућемо се на радове новијег тематског крута које, овом пригодом, први пут излаже суду јавности. Разуме се, ова дела су изискивала нешто другачији ликовни поступак. Прилика је да о томе коју реч кажемо.

Понесен представом коња, која у уметности има дугу историју, почев од оне везане за праисторију за раздобље примитивних ловачких заједница, онда митолошке и алегоријске константе, те оних које припадају токовима новије историје, до изазова који плене лепотом форме, Буиша се, слично томе, приклонио једном виду ликовне перцепције овог мотива. Пажњу је усмерио на мање приметни сегмент који се односи на динамичну, истодобно препознатљиву природу коња. То га је подстакло да у оквиру дотичне теме наслика замашан број радова ретко успелих домашаја.

Буиша се не бави фактографским одликама датог мотива, иако је у њему прикривен известан степен реалности, већ његовом посве слободном интерпретацијом. Виђено претаче у домен лаке, спонтане опсервације коју прати вид контролисаног, али снажно успостављеног, гестуалног замаха. Компактан облик разграђује на збир брзо организованих потеза, уситњених, или нешто ширих површина. Тако саздане масе одају утисак сугестивних померања, односно уверљиво покренутих целина у простору. У мноштву асоцијативно сучељених назнака једва се назиру обриси коња и јахача сливених у јединствен дојам особеног визуелног казивања.

Радови Миленка Буише почивају на чврстом конструктивном организму. Засновани су на сигурној цртачкој схеми, иако она није издвојена, нити експлицитно наглашена. Преточена је у боју, потез и површину као основне носиоце израза.

Кроз сучељена сликана поља, Буиша, веома често, намеће смела решења која прерастају у наглашен ритмички говор, скоро у крешендо. При томе, материјализацију идеје прати однегована фактура, њена уверљива реализација и пуноћа ликовне садржајности. Експресију повишеног унутрашњег набоја, Буиша хармонизује суптилним бојеним решењима у којима нема одвећ наглашених контраста. Они су сведени на склад тонски успостављених односа којима постиже знак властитог ликовног кода. Само се понегде појави понеки колористички акценат као акорд у следу уједначених вредности.

Овом пригодом, изложена дела указују на јединство духовне атмосфере, на култивисани ниво свести, на креативну моћ аутора да слике изрази замишљено и осећајно, смислом за примарна својства материјалног ткива.

Део опуса о коме је реч на свој начин потврћује раније уочену индивидуалност и, дабоме, пуну стваралачку зрелост Мнленка Буише.

За преглед преко целог екрана кликните ОВДЕ

 

© 2017-2022 Завичајни музеј Хомоља у Жагубици
Трг Јована Шербановића 5 12320 Жагубица

Free Joomla templates by L.THEME