Мила моја – дечије играчке од праисторије до данас

 

Одрастање, лично и друштвено сазревање кроз различите периоде детињства, младости и старости неминован су процес у свакој од појединачних људских заједница, култура или цивилизација- од прапочетака до данас. Међутим, досадашња музејска теорија и пракса недовољно су осветлиле феномен детињства и одрастања у својству функционисања друштвеног живота, као и новог тумачења улоге детета у породици у његовом свакодневном животу. Причу о детињству и дечјим играчкама реализовали су, према концепту Сузане Антић, музејски стручњаци различитих профила (археолози, историчари уметности и етнолози), полазећи притом од свог угла посматрања, а стигавши на крају до заједничке изложбе Мила моја-дечје играчке од праисторије до данас.

 

Сарадњом Народног музеја у Зајечару са музејским институцијама у Књажевцу, Јагодини, Пожаревцу, Неготину и Сремској Митровици, група аутора своју инспиративну и стручну причу о детињству и дечјим играчкама представља путем избора експоната, који нам антропоморфним и зооморфним фигуринама из праисторијских епоха, потом звечкама, луткама, минијатурним фигурама животиња и коцкицама за игру античког доба, назначавају, поред осталог, текстуру и могућности за обраду природних материјала - земље, камена, дрвета, кости, метала. На другој страни, изложене традиционалне играчке из домена народне културе, као што су различите играчке израђене грнчарским вештинама и обрадом дрвета, те ручно рађене лутке од крпица, воде нас ка протеклом периоду у коме су биле актуелне играчке Титових пионира израђиване од различитих материјала.

Аутори ове изложбе покушали су да креативним приступом на савремен и што свеобухватнији начин укажу на све углове посматрања детињства, стереотипа, представе детета и његових играчака и искажу их кроз тематски приступ портретног сликарства, вајарства, кроз непосредни доживљај учесника оличен у цртежима и фотографијама из породичних албума на којима се могу видети портрети деце са играчкама (луткама, плишаним медом, различититим животињама, лоптама и сл.).

         Традиционална подела човековог живота на детињство-одрастање, младост-сазревање и старост уочљива је тек почетком XIX века када посебна пажња почиње да бива посвећена сваком детету понаособ. Дотадашње цивилизацијске промене усмераване су претежно ка напорима за преживљавање и ка вештинама потребним да деца што пре, као одрасли људи, постану способна за рад и одржавање егзистенције. Заједнице упућене ка превладавању изазова, које пред њих поставља природа, нису биле у довољној мери растерећене како би улагале у знања и вештине потребне за развитак свести о посебности детета и утемељавању његовог личног идентитета. Тек у новије време, настанком и утемељивањем система вредности грађанског друштва, када се коначно издвајају периоди радног времена и оног посвећеног слободним активностима у свакодневном животу, јавља се посвећеност у задовољавању потреба током васпитања и образовања деце.

Израда, намена и конкретна употреба дечјих играчака прате промене кроз које пролази друштво током последња два века. Стварање модерне Србије, у којој породица постаје основно језгро грађанског друштва, допринело је томе да улога детета и период детињства постају током времена све видљивији, за разлику од традиционалних сеоских средина где је свако дете што раније бивало укључивано у свакодневне привредне активности. Вишемиленијско време живота на тлу Србије, ограничено економским, културолошким и верским условима, одразило се у различитим димензијама одрастања, како у хронолошком следу тако и у хоризонталном пресеку целокупног уобличавања структуре детињства традиционалних средина на селу, према новоствореним заједницама и припадницима грађанских сталежа. Дубоке промене у односу према васпитању и образовању детета огледале су се у прихватању нових европских начела од средине XIX века, када се у одрастање детета укључује и породица и целокупно друштвена заједница, путем све чешћег школског образовања и учешћа у формалном васпитању. Ипак, поларизовано схватање и одржавање различитих модела и процедура током одрастања у сеоским и градским срединама огледа се у новом културном окружењу у чијем средишту се више није налазило дете као активни учесник у свакодневном привредном животу (пољским пословима, чувању стоке и друго), већ се у први план истиче дете окружено играчкама у времену искључиво намењеном задовољавању његових потреба. Упркос таквом напретку о схватању детета и детињства као специфичног периода одрастања, до средине XX века, поготово у сеоским срединама, нега и васпитавање деце остају у оквирима традиционалног патријархалног модела. Деца на селу од најранијег узраста добијају задужења, што доприноси томе да се дечје игре укључују у њихове свакодневне обавезе (нпр. за време чување стоке или у време празничких дана). На селу су до савремених дана деца и сама правила играчке, а игре су остајале у традиционалним облицима као што су клиска и јурење за крпењачом или ређе, правом лоптом.

        Познато је да су сe деца од најмањих ногу игром припремала да преузму улогу одраслих, па су и дечје играчке најчешће обликоване по узору на предмете који су употребљавани у свакодневном животу света одраслих. Користећи расположиви материјал, обликујући их у зависности од тога коме су намењене (пола и узраста), дечје играчке су најчешће ручно правили вешти или занатски образовани чланови породице, док су у имућнијим породицама оне куповане у трговачким радњама или наручиване по мери у занатским радионицама.

Када се говори о мушким играчкама, подразумева се да се дечаци са вршњацима играју дрвеним пушкама, мачевима, али истовремено су им куповане фруле, добоши, дрнбољи и сл. Дрвене лутке за девојчице куповане су на вашарима, оне скупље у трговачким радњама у већим градовима, а најређе (и највише на цени) набављане у иностранству и доношене као посебан поклон са путовања, а за такве лутке било је карактеристично да немају дечји лик већ да су уприличене по моделу одрасле особе одевене у тзв. модну одећу.

Може се уопштено говорити о специфичним условима некадашњег одгајања и васпитавања мушке и женске деце. Како се женска деца, за разлику од мушке, васпитавају у породици где их мајке уче разноврсним кућним пословима, обавезно и припремању хране, често су играчке за девојчице биле модели: шпоретићи, шерпице, шољице и сл. Девојчице су учене и изради ручних женских радова, као што је ткање, предење, везење, касније и кројење и шивење, па су израђиване и играчке у том маниру - од преслица до малих шиваћих машина.

Детињство и одрастање условљени су друштвено-културним окружењем и систем вредности произилази из друштвене заједнице. Преласком на модел грађанског друштва измењен је и начин одгоја и васпитавања деце, па су у грађанским кућама, издвајањем простора за дечје собе, настали услови за „нежнији“ приступ у коме су до поласка у школу, као неке врсте уласка у ширу друштвену заједницу, деца била под окриљем мајки и осталих женских чланова породице (бабе, сестре, тетке и других, а код имућнијих и дадиље) које су утицале на коначан резултат образовања и васпитања. Тек доласком новог друштвеног система, социјализма, у коме су предшколске васпитне установе и школе постале обавезне, институционализација васпитања допринела је смањењу напорних дужности родитеља и шире породице. Релаксирана свакодневница, пре свега сеоске и сиромашније деце, започета педестих година прошлог века тада је у друштвено-културно окружење увела нови појам Титов пионир, што је последично довело до тога да дете постане привилегован, посебан члан породице и друштва. Настанак Детета допринео је лаганом, али неумитном нестанку традиционалног патријархалног модела васпитања. Укрштање различитих система вредности допринело је променама и примени савременог концепта детињства, а то довело до тога да је играчка постала императив и скоро сваком детету пружена је могућност да добије жељену играчку: од аутомобилчића, возића, медведића, па до новогодишњих украса за јелку или Барбике.

Душица Живковић, музејски саветник

 

© 2017-2019 Завичајни музеј Хомоља у Жагубици

Search

Free Joomla templates by L.THEME